Због превелике љубави и жеље да помогну свом дјетету, родитељи често склањају све препреке са његовог пута. Овим приступом дијете лако долази до постигнућа, али на дуге стазе много губи. Рјешавајући све умјесто њега, одузима се прилика дјетету да вјежба, учи и развија се. Ускраћује му се прилика да искуси задовољство успјеха послије многих покушаја, задовољство након ријешеног проблема или превазиђене препреке.
Један од највећих поклона за дијете јесте допустити му да буде самостално. Међутим, и код одређивања колико самосталности допустити дјетету, важно је водити рачуна о његовом узрасту, развојној фази и могућностима.
Ако непотребно помажете дјетету и спутавате његову самосталност, код њега се све више развија осјећај да немате повјерења у његове снаге и способности, а самим тим и оно све мање почиње да вјерује у себе. Осим тога, када примијети да се разликује од својих вршњака (било по ономе што зна или не зна, било по везаности за родитеље), дијете ће се осећати мање вриједним, а његова несамосталност ће утицати и на његово самопоуздање.
Када дјетету дајете простор да уради свој „посао“, дали сте му могућност да се осјећа способним. Самостално дијете је самоувјерено и срећно, а самим тим и успјешно. Кроз самосталност дијете развија и емоционалну зрелост, која је уско повезана са социјалном зрелошћу.
Кинеска пословица каже: „Дајте човеку рибу и нахранићете га за један дан, научите га како да лови и прехранићете га за цели живот.“
Најбоља припрема за живот састоји се у томе да „родитељи науче дјецу ловити рибу, а не да им је сервирају када год су гладна“.
Ђурђица Јеличић,
Психолог у школи, породични системски психотерапеут
