Родитељски страхови

Decembar 29, 2015

roditeljski strahoviСви људи брину за своју дјецу – то нам је по природи дато. Нарочито у овим временима опсједнутошћу разним ситуацијама, лако је упасти у вртлог претјеране бриге и то до те мјере да дјеци једва дозвољавамо да дишу.

Међутим, не смијемо заборавити да је најважнији задатак родитеља да га што боље припремимо за самосталан живот јер дијете види свијет кроз родитељску перспективу, кроз очи родитеља. Ако се код родитеља испољавају негативне емоције, преплављене анксиозношћу, код дјетета ће се развити идеја и страх да је свијет у којем живи опасно мјесто.

Неријетко је присутно да су родитељи потпуно преплављени страхом још од најранијег узраста, па га по рођењу третирају претјераном стерилношћу.

Када прохода ускраћује му да се пење, истражује и буду самостално што доводи до трапавог и анксиозног дјетета. Касније при поласку у вртић због претјеране симбиозе са мајком дијете има проблем у сепарацији, што је нарочито болно за родитеља. У тим ситуацијама родитељи му не дозвољавају да се одвоји од њих, јер мисле да га штеде од ризика, а при том му чине „медвјеђу услугу“, ускраћујући прилику да развије социјалне вјештине са вршњацима. Све ово доводи до тога да дијете школског узраста буде збуњено јер увиди да није једино и да не може да буде у центру пажње. Чест је случај у данашње вријеме да се родитељи уплићу у однос дијете – наставник, рушећи ауторитет наставника и правдајући различита понашања дјетета. Дешава се да родитељи у жељи за најбоље свом дјетету, праве грешке тако што раде домаће задатке умјесто њих, улазе у конфликте са наставницима и слично.

Иако смо често уплашени оправдано или неоправдано, несмијемо заборавити да најважније што можемо за своје дијете јесте да га увјеримо да увијек може да нам се обрати и разговара са нама о свему. Дијете мора да осјећа сигурност и зна да ћемо га увијек саслушати, као и да ћемо му помоћи да изађе на крај са било чим што му се догађа или га тишти. Међутим исто тако морамо га пустити и научити да само бије своје битке, да изрази своје мишљење и да сноси посљедице за то. Понекад ће бити кажњено, критиковано или тужно, али све су то нормалне ситуације током одрастања.

Једино тако ћемо знати да смо добро обавили родитељски задатак.

Ђурђица Јеличић,
Школски психолог, породични психотерапеут

YouTube