Живимо брзо у потреби да што више постигнемо, а такав темпо често намећемо и дјеци. У тој брзини и стресном начину живота, родитељска очекивања постану превисока и непримјерена, а дјеци представљају притисак и оптерећење.
У жељи да им учинимо најбоље, почињемо да се интересујемо искључиво за њихове оцјене и постигнућа у ваншколским активностима. Програмирамо им дан инсистирајући на додатним часовима, школама, тренинзима, радионицама, а да тога нисмо ни свјесни. Сувише се фокусирамо на постигнућа, док сам однос са дјететом запостављамо. Тиме му шаљемо поруку да наша љубав према њему искључиво зависи од оцјена и постигнућа, да оно вриједи онолико колико активности успјешно похађа.
Свако је дијете индивидуа за себе и напредује својим темпом, те га не треба поредити са другом дјецом, а поред тога то лоше утиче на његово самопоуздање.
Распоред активности који је стимулативан за једно дијете, за друго може бити сувише напоран и стресан. Добро одабрана ваншколска активност је активност која је изабрана према дјететовим интересима и могућностима − пружа му прилику да се дружи са вршњацима и развија социјалне вјештине, да учи, развија се и осјећа компетентно и сигурно у себе. Ако родитељ бира активност не разговарајући са њим о томе, игнорише његове знакове да не жели ићи или показује знакове умора, раздражљивости и сниженог расположења, онда активности које желимо да наметнемо могу чинити штету дјетету.
Дјетињство би требало бити безбрижно и радосно, а да бисмо му то омогућили важно је да му оставимо простора за игру, којом ће развијати машту, истраживати, имитирати, уживљавати се у разне улоге и ослобађати се напетости. Потребно је интервенисати ако приметите знакове преоптерећености различитим обавезама јер оне утичу на физичко и ментално здравље.
Од свега је најважније познавати своје дијете и имати реална очекивања од њега, изградити близак однос и прихватити га таквим какво јесте. Признавање права на грешку, повјерење у дјететове способности и охрабривање су квалитети које родитељи треба да имају, како би дијете стимулисали у складу са његовим психофизичким способностима.
Ђурђица Јеличић,
Психолог у школи, породични системски психотерапеут
