Често чујемо родитеље како кажу: „Најгоре ми је када видим да се досађује…
„Преоптерећени смо и немамо времена за дружења, јер сваки дан послијеподне водимо дјецу на активности, да се не досађују.“
У времену у којем живимо, наша дјеца имају програмирану свакодневницу и до детаља организовано слободно вријеме, а модерна технологија само доприноси овом феномену. Нове технологије јесу дио живота свих, али дјеци требају различита искуства. Наши малишани су увијек под надзором одраслих, па када се у неком тренутку нађу сами са собом, просто су збуњени. Међутим, чаробна реченица: “Мени је досадно“, рјешава све! У том тренутку их спремно чека пренатрпан распоред активности које треба да обаве послије вртића или школе. Спортови, музичке школе и друге организоване активности свакако могу користити дјететовом физичком, интелектуалном, социјалном и културном развоју, али никако да буду императив његовог одрастања. На овај начин дјеца усвајају начин размишљања:“ А шта сад?…тако да им постаје досадно ако се не дешава ништа узбудљиво или нешто што је већ унапријед осмишљено. Родитељи имају своју улогу, али журити са готовим рјешењима није од користи.Трка за постигнућем је постала далеко важнија од подстицања слободе игре са вршњацима, прљања у блату и пијеску, маштања и истраживања.
Драги родитељи,
не смијемо заборавити да је досада дио одрастања и да у себи крије велике могућности. То је вријеме у којем се малишани могу искључити од спољашњег бомбардовања. Вријеме у којем могу да раде оно што воле, сањаре, прате властите мисли, откривају унутрашњи и вањски свијет и развијају своје мале страсти које ће им бити касније покретач у животу. Потребно их је разумјети како им треба простор, вријеме и могућности да направе неред, који ће послије игре сами поспремити. Већина дјеце може осмислити многе активности и сама створити своју игру, али ће само требати ваш савјет и план. Дјеца која знају маштати и сама створити своју игру, касније су самосталнија и креативнија.
„Дјеца морају сједити у властитој досади како би се свијет довољно утишао да могу чути себе“ Др Ванеса Лапоинте
Ђурђица Јеличић,
психолог школе
породични системски терапеут
