Када се распуст заврши, може нам се јавити неки чудан осећај. Опет се мора рано устајати, на леђа ставити торба пуна књига, радити домаћи и учити. А јуче се могло спавати до миле воље, нисмо се морали бринути око домаћих задатака и сваки дан смо се могли играти колико год желимо. Јооој! Та туга коју осећамо није зато што не волимо школу, него зато што смо јуче имали сву слободу овог света да радимо што год нам срце пожели. Али, психолози кажу да та туга уопште није лоша, него да нам она говори да смо се баш лепо одморили. Наш мозак ради као један велики „прекидач“. Када смо на распусту, мозак је у начину рада „одмор и опуштање“. Сада када почиње школа он прелази у начин рада „пажња и учење“. Сасвим је природно да нам тај „клик“ није лаган, него нам треба загревање, баш као што то радимо на физичком. Ипак, када онако нерасположени и ненаспавани дођемо у учионицу и видимо своје другаре, најчешће та туга као да се смањи. Седнемо у клупе и причамо доживљаје и оне занимљивости које су нам се десиле током распуста. Тада схватимо да и школа има своје чари и да, иако бисмо волели да је распуст потрајао још мало, сад је ипак време за учење и за нове задатке. Баш као што након спавања долази време за акцију, тако и након распуста долази време за школу!
