Сви родитељи брину за своју децу. Желе да дају све од себе и ураде све како треба, или бар да избегну велике грешке. У данашње време већина родитеља код своје деце, било да су дечаци или девојчице, желе да буду друштвено одговорна, зрела, мудра, независна, донекле упорна, паметна, љубазна и пристојна. И желе да њихова деца буду у стању да реше све задатке са којима се у животу суоче.
Чим се дете роди, родитељ треба да обави важан задатак, да заборави своја очекивања пре рођења детета, те прихвати, поздрави и прими своје стварно дете – са свим његовим квалитетима, изгледом, полом и особинама.
Можда је ваше дете постало девојчица, а „требало“ је да буде дечак, можда је рођено прерано, те постоји могућност да ће каснити у сазревању или је то већ.
Свако дете је индивидуа за себе, развија се својим темпом и с том чињеницом треба приступити деци. Сваки дан је нови изазов, заједнички тренуци су испреплетани смехом, тугом, виком, игром и несташлуцима.
Како деца расту тако расте и изазов с њима, њихови захтеви и родитељска очекивања.
Некој деци треба мало више времена да се опусте, некој треба све детаљно објаснити, а нека захтевају да им се каже „то се мора“. У свакој од тих ситуација треба бити стрпљив и пажљив. Ако родитељство посматрамо као процес, али и одрастање, онда треба прихватити идеју да се оно стално мења, унапређује, да сваким даном нешто ново учимо и овисно о резултату то наставимо примењивати или од тога одустати и тражити нешто ново, али наравно не претеривати и не збуњивати децу у том процесу.
Размишљајући на тај начин, родитељ ће бити у могућности да одговори на дететове индивидуалне потребе и да га прихвати онаквим какво јесте, а то детету даје осећај сигурности. Родитељ треба усмеравати дете, али не и мењати. Јер ако га мењамо, то за њега може да значи да није довољно добро такво какво јесте. А то није уверење с којим желимо да дете иде кроз живот.
Људи могу много да постигну и промене, али свакако не могу све да држе под контролом.
Ђурђица Јеличић,
Психолог у школи, породични системски психотерапеут
