Због превелике љубави и жеље да помогну свом детету, родитељи често склањају све препреке са његовог пута. Овим приступом дете лако долази до постигнућа, али на дуге стазе много губи. Решавајући све уместо њега, одузима се прилика детету да вежба, учи и развија се. Ускраћује му се прилика да искуси задовољство успеха после многих покушаја, задовољство након решеног проблема или превазиђене препреке.
Један од највећих поклона за дете јесте допустити му да буде самостално. Међутим, и код одређивања колико самосталности допустити детету, важно је водити рачуна о његовом узрасту, развојној фази и могућностима.
Ако непотребно помажете детету и спутавате његову самосталност, код њега се све више развија осећај да немате поверења у његове снаге и способности, а самим тим и оно све мање почиње да верује у себе. Осим тога, када примети да се разликује од својих вршњака (било по ономе што зна или не зна, било по везаности за родитеље), дете ће се осећати мање вредним, а његова несамосталност ће утицати и на његово самопоуздање.
Када детету дајете простор да уради свој „посао“, дали сте му могућност да се осећа способним. Самостално дете је самоуверено и срећно, а самим тим и успешно. Кроз самосталност дете развија и емоционалну зрелост, која је уско повезана са социјалном зрелошћу.
Кинеска пословица каже: „Дајте човеку рибу и нахранићете га за један дан, научите га како да је лови и прехранићете га за цели живот.“
Најбоља припрема за живот састоји се у томе да „родитељи науче децу да лове рибу, а не да им је сервирају када год су гладна“.
Ђурђица Јеличић,
Психолог у школи, породични системски психотерапеут
