Сви људи брину за своју децу – то нам је по природи дато. Нарочито у овим временима опседнутошћу разним ситуацијама, лако је упасти у вртлог претеране бриге и то до те мере да деци једва дозвољавамо да дишу.
Међутим, не смемо заборавити да је најважнији задатак родитеља да га што боље припремимо за самосталан живот јер дете види свет кроз родитељску перспективу, кроз очи родитеља. Ако се код родитеља испољавају негативне емоције, преплављене анксиозношћу, код детета ће се развити идеја и страх да је свет у којем живи опасно место.
Неретко је присутно да су родитељи потпуно преплављени страхом још од најранијег узраста, па га по рођењу третирају претераном стерилношћу.
Када прохода ускраћује му да се пење, истражује и буду самостално што доводи до трапавог и анксиозног детета. Касније при поласку у вртић због претеране симбиозе са мајком дете има проблем у сепарацији, што је нарочито болно за родитеља. У тим ситуацијама родитељи му не дозвољавају да се одвоји од њих, јер мисле да га штеде од ризика, а при том му чине „медвеђу услугу“, ускраћујући прилику да развије социјалне вештине са вршњацима. Све ово доводи до тога да дете школског узраста буде збуњено јер увиди да није једино и да не може да буде у центру пажње. Чест је случај у данашње време да се родитељи уплићу у однос дете – наставник, рушећи ауторитет наставника и правдајући различита понашања детета. Дешава се да родитељи у жељи за најбоље свом детету, праве грешке тако што раде домаће задатке умјесто њих, улазе у конфликте са наставницима и слично.
Иако смо често уплашени оправдано или неоправдано, не смемо заборавити да најважније што можемо за своје дете јесте да га уверимо да увек може да нам се обрати и разговара са нама о свему. Дете мора да осећа сигурност и зна да ћемо га увек саслушати, као и да ћемо му помоћи да изађе на крај са било чим што му се догађа или га тишти. Међутим исто тако морамо га пустити и научити да само бије своје битке, да изрази своје мишљење и да сноси последице за то. Понекад ће бити кажњено, критиковано или тужно, али све су то нормалне ситуације током одрастања.
Једино тако ћемо знати да смо добро обавили родитељски задатак.
Ђурђица Јеличић,
Школски психолог, породични психотерапеут
