У првим годинама живота деца су неустрашиви истраживачи. Како расту и развијају се, више сазнају о свету, људима и својој околини. Истовремено, уче какве потенцијалне опасности долазе од појединих активности, предмета и појава. Због нових сазнања расте и дететова забринутост, што узрокује опрез, а понекад и страхове. Они могу бити стварни и имагинарни. Сваки период одрастања код детета везан је за специфичне страхове, који имају одређену функцију за тај узраст.
Међутим, истраживања показују да се чешће страхови јављају код деце чији се родитељи постављају превише заштитнички или код деце која су стално опомињана да нешто не раде. Такође, неке особе су по природи осетљивије од других. Страхови су нормална развојна појава, јављају се, мењају и спонтано нестају када дете прелази из једне развојне фазе у другу.
У периоду од треће године до школског узраста дете почиње добијати разне забране од стране родитеља и примарни страх у том периоду је страх од казне. Код шестогодишњака јављају се страхови од натприродног: мрака, духова, вјештица, опасних створења, ликова из филмова, самоће, смрти, крви и слично.
Оно што је важно за родитеља јесте да разуме да је дететов страх стваран, чак и ако је њему неразуман. Задиркивање, потцењивање и посрамљивање детета, говорећи му да се само бебе плаше, као и упоређивање са другом децом, може погоршати ситуацију. Задатак родитеља је да помогне детету да превазиђе тренутну фазу у којој се налази и која га спутава.
На почетку је важно да учврстите поверење код детета. Важно је да дете зна да сте увек на његовој страни, да саосећате, али не претерано јер то може послати поруку детету да је његов страх оправдан. Подстакните дете на разговор, отворено одговарајте на питања о темама које га плаше.
Сазнајте да ли његов страх долази због дубљих брига. Разговарајте искрено како бисте сазнали шта га заиста мучи. Уверите га да је безбедно и реците детету да вам предложи шта да урадите да би се осећало сигурније. Успоставите рутину пред спавање – читање књиге је изузетно добро за опуштање и ослобађање од стреса.
Ако се ипак деси да се дете толико плаши да то омета његов свакодневни живот и игру, у том случају потражите стручну помоћ.
Ђурђица Јеличић,
Психолог у школи, породични системски психотерапеут
