Живимо брзо у потреби да што више постигнемо, а такав темпо често намећемо и деци. У тој брзини и стресном начину живота, родитељска очекивања постану превисока и непримерена, а деци представљају притисак и оптерећење. У жељи да им учинимо најбоље, почињемо да се интересујемо искључиво за њихове оцене и постигнућа у ваншколским активностима.
Програмирамо им дан инсистирајући на додатним часовима, школама, тренинзима, радионицама, а да тога нисмо ни свесни. Сувише се фокусирамо на постигнућа, док сам однос са дететом запостављамо. Тиме му шаљемо поруку да наша љубав према њему искључиво зависи од оцена и постигнућа, да оно вреди онолико колико активности успешно похађа.
Свако је дете индивидуа за себе и напредује својим темпом, те га не треба поредити са другом децом, а поред тога то лоше утиче на његово самопоуздање. Распоред активности који је стимулативан за једно дете, за друго може бити сувише напоран и стресан.
Добро одабрана ваншколска активност је активност која је изабрана према дететовим интересима и могућностима − пружа му прилику да се дружи са вршњацима и развија социјалне вештине, да учи, развија се и осећа компетентно и сигурно у себе. Ако родитељ бира активност не разговарајући са њим о томе, игнорише његове знакове да не жели ићи или показује знакове умора, раздражљивости и сниженог расположења, онда активности које желимо да наметнемо могу чинити штету детету.
Детињство би требало бити безбрижно и радосно, а да бисмо му то омогућили важно је да му оставимо простора за игру, којом ће развијати машту, истраживати, имитирати, уживљавати се у разне улоге и ослобађати се напетости. Потребно је интервенисати ако приметите знакове преоптерећености различитим обавезама јер оне утичу на физичко и ментално здравље. Од свега је најважније познавати своје дете и имати реална очекивања од њега, изградити близак однос и прихватити га таквим какво јесте.
Признавање права на грешку, поверење у дететове способности и охрабривање су квалитети које родитељи треба да имају, како би дете стимулисали у складу са његовим психофизичким способностима.
Ђурђица Јеличић,
Психолог у школи, породични системски психотерапеут
